Пређи на садржај

Иван Антуновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван Антуновић
На спомен плочи се спомињу подунавски Хрвати у периоду када Буњевци и Шокци још нису хрватизирани, а бискуп Иван Антуновић се постхумно приказује као Хрват. У његово време је тај процес тек започињао, а он то наводи само на једном месту у својој књизи о Буњевцима и Шокцима.
Датум рођења(1815-06-19)19. јун 1815.
Место рођењаКунбаја, Аустријско царство
Датум смрти13. јануар 1888.(1888-01-13) (72 год.)
Место смртиКалоча, Аустроугарска

Иван Антуновић (19. јун 1815 — 13. јануар 1888) је био буњевачки родољуб и писац.[1] Био је римокатолички свештеник, а 1876. године је постављен за титуларног (почасног) бискупа "босонског" (титуларна блискоисточна бискупија). У том својству је служио при управи тадашње Калочко-бачке надбискупије.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је у Кунбаји близу Суботице у угледној породици чији су чланови заузимали високе положаје у Бачко-бодрошкој жупанији у Угарској. Средњу школу учио је у Калочи (мађ. Kalocsa), Суботици, Печују и Сегедину, а богословију у Калочи, 1842. Потпомагао га је рођак Алберт Антуновић, који је постао поджупан Бач-бодрошке жупаније.[2]

Иван Антуновић постао је католички свештеник у Бачком Аљмашу (мађ. Bácsalmás) и тада је започео свој рад. Године 1870. у Калочи је покренуо и пет година уређивао „Буњевачке и шокачке новине“ и њихов прилог „Буњевачку и шокачку вилу“.[1]

Антуновић је писао и „Поучне искрице“, „Славјан“ (Калоча, 1875), „Одметник“ (Загреб, 1875), „Бог с човиеком на земљи“ (Вац, 1879). Напутак (полемичан спис против назаренства) Писао је и новеле од којих су од посебне важности „Свиленка“ (1874) и „Несретна Марија“ (1876).[2]

У Бечу је 1882. је штампана Антуновићева "Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih u pogledu narodnom, vjerskom, umnom, gradjanskom i gospodarskom".[2]

Писао је буњевачким говором и зато су га Мађари сумњичили да буни народ. У буђењу народне свести код Буњеваца учинио је врло много. О свом трошку изучио је око 200 сиромашних ђака Буњеваца забележили су о њему Марин Мандић из Будимпеште и Мијо Мандић млађи из Суботице. Међу њима је био и Мијо Мандић (1857–1945) велики буњевачки родољуб и главни уредник и издавач буњевачких новина "Невен“. Од Антуновићевих расправа неке су остале нештампане.

Под утицајем Вука Караџића Антуновић се опредељује за фонетски правопис и за ијекавицу.

Иван Антуновић је умро 13. јануара 1888. године у Калочи, а гроб му је у Бачалмашу.

Важнији радови

[уреди | уреди извор]

Занимљивости

[уреди | уреди извор]

Пишући о Буњевцима и Шокцима, спомињао је да су свој језик раније звали рацки, али све мање, као и да су у ранијем периоду писали ћирилицом. На много места наводи да су Срби и Буњевци исти народ, а само на једном месту наводи тадашња политичка настојања Беча и Штросмајера, да их се хрватизира, па пише: ...гдје је год било Србах, тамо је у већем или мањем броју било такођер Буњевацах и Шокацах, или како се данас волимо називати, Хрватах...[3] Замерао је кнезу Милошу што је све католике преко Саве и Дунава сматрао Швабама.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. 1984. стр. 27. 
  2. ^ а б в „Ivan Antunović – leksikografska natuknica Petra Vukovića iz LPH-a”. zkvh.org.rs. Архивирано из оригинала 18. 01. 2022. г. Приступљено 16. 1. 2022. 
  3. ^ Антуновић 1882, стр. 132, 133.
  4. ^ Антуновић 1882, стр. 159.

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Антуновић&oldid=28622376”